Šta se krije u toliko često izgovorenoj sintagmi:
 
„Praštam, ali ne zaboravljam“
 
 
Koliko god praštanje bilo teško i zahtevalo rad na sebi, jer jedino sebe i možemo da promenimo, nikada ne treba zaboraviti koliko je ono korisno pre svega za nas same.
 
 
Praštam. Ali ne zaboravljam. Ove dve radnje skoro da više i ne idu jedna bez druge. U nekim životnim trenucima čak zbunjuju one koji ih čine, pa se pitaju jesu li se u međuvremenu „poništile“ (kao plus i minus), i da li na kraju zapravo nisu ni oprostili, ni zaboravili.
Izvornom hrišćanskom principu praštanja u jednom trenutku je, pojašnjava sociolog religije Mirko Đorđević, dodata i ta druga dimenzija – nezaborav. Na prvom mestu je praštanje, koje nije ograničeno vremenom jer, kako on parafrazira jednu od Isusovih zapovesti, ne treba praštati ni 7, ni 77 puta, već stalno. Dodatak u sintagmi – da i ne zaboravljamo – nastao je kasnije, a s vremenom je sve češće u upotrebi. Đorđević podseća na jednu situaciju koja je možda i označila početak upotrebe ove „fraze“:
„Pre tridesetak godina pokojni patrijarh German je na jednoj od komemoracija u Jasenovcu rekao sledeće:,opraštamo, ali ne zaboravljamo‘. Od tada se te reči ponavljaju u mnogim prilikama, ali se nekada i veoma različito shvataju, pa bi neke stvari trebalo precizirati“.
Kako on dodaje, praštanje je vrhunska zapovest u hrišćanstvu, koja dolazi od samoga Isusa, dok je pamćenje čovekova dužnost. Problem nastaje što se, posebno kod nas na ratom zahvaćenom Balkanu, ova druga dimenzija iskomplikovala, pa se pod tim „ne zaboravljamo“ podrazumeva „zlopamćenje“. Đorđević smatra da praštanje ne treba da znači prećutkivanje i zaborav, ali nikako ni zlopamćenje, jer se negde jednom mora stati kako bi se sva zla prekinula.
 
 

  Važno je oprostiti
 

Ovako formulisanu „devizu“, po njegovim rečima, često ponavljaju visoki verski poglavari, ali je se ne pridržavaju. Onda se dešava ono što više nije hrišćanski izvorni princip, već njegova povreda, a to je da se umesto iskrenog praštanja nudi samo deklarativni oproštaj, a umesto pamćenja zlopamćenje. „Nažalost, u balkanskoj tradiciji se pokazalo da ne postoji sistem beskrajnog praštanja. Zavađeni balkanski narodi sa sve gorštačkim mentalitetom skloni su da deklarativno praštaju, što se nekoliko poslednjih decenija na našim prostorima pokazalo kobnim. To ne znači da ovaj princip gubi na snazi, jer ipak ostavlja etički kodeks na temelju kog će se čovek snalaziti kako u društvu i istorijskim zbivanjima, tako i u ličnom životu“, poručuje Đorđević
 
Važnost ovog principa on naglašava pomoću još nekoliko istorijskih momenata u kojima su se odigrala velika praštanja. Među njima je trenutak posete nemačkog kancelara Vilija Branta Poljskoj davne 1970. Kancelar je tom prilikom obišao i spomenik žrtvama nacističkog terora, na mestu gde je nekada bio zloglasni Varšavski geto. U trenutku kad je postavljao venac, Brant je na zaprepašćenje prisutnih klekao i u tom položaju ostao nepomičan nekoliko trenutaka. Ova slika, koja je obišla čitav svet, ostala je zapamćena kao iskreni gest pokajanja za zločine koje je nemački narod počinio u Drugom svetskom ratu.   Drugi, možda slikovitiji i važniji momenat, kaže Đorđević, bio je kad je papa u poseti Grčkoj pre nekoliko godina zatražio oproštaj od pravoslavaca za sva zla koja su im katolici počinili tokom vekova. Tada se sreo sa poglavarom Grčke pravoslavne crkve i u njegovom prisustvu zatražio od Boga da rimokatolicima oprosti sve grehe učinjene protiv pravoslavaca: „Za sve slučajeve, u sadašnjosti i prošlosti, u kojima su kćeri i sinovi katoličke crkve zgrešili, slučajno ili namerno, prema svojoj braći i sestrama pravoslavcima, neka nam Gospod oprosti“.
 
Naš sagovornik podseća i kako je papa Jovan Pavle II oprostio svom atentatoru. Turčin Mehmet Ali Adža ranio ga je 1981. godine na Trgu svetog Petra u Rimu, posle čega je uhapšen i osuđen na dugogodišnju tamnicu. Samo dve godine posle toga, papa ga je posetio u zatvoru i oprostio mu. Posle toga, Adža je ostao na kolenima, zbunjen snagom tog hrišćanskog načela kad neko može da oprosti čak i svom potencijalnom ubici. Zato, veruje naš sagovornik, princip „praštamo, ali ne zaboravljamo“ neće biti narušen uprkos svim ljudskim slabostima u životu i istorijskim kolizijama u kojima se narod često nađe.
 
 

Nije uvek lako praštati
 

Emocionalna zrelost podrazumeva da osoba u svom iskustvu ima čitav spektar emocija (ljubav, zavist, tuga, strah...), ali i da je naučila kako da njima upravlja. Zrela osoba poseduje kapacitet za ostvarivanje bliskih odnosa sa drugima, u kojima nalazi pravi balans između svojih i njihovih potreba, ali ima i kapacitet za praštanje, koji je značajan pokazatelj zrele ličnosti. Kako psiholog Milja Krivokuća objašnjava, to umeće podrazumeva nekoliko stvari: pre svega, našu sposobnost da realno sagledamo drugu osobu i njene postupke, bez crno-belog pogleda na svet, kao i to da budemo u stanju da u drugoj osobi prepoznamo ljudsko biće sa svim manama i vrlinama. Ono takođe podrazumeva i sposobnost da kontrolišemo i menjamo svoje emocije, umesto da one kontrolišu nas i naše postupke.
 
„Međutim, praštanje nikako ne podrazumeva submisivan odnos prema drugome u kome zamenarujemo naše potrebe i emocije i dozvoljavamo drugoj osobi da nas i ubuduće povredi ili ugrozi. Zrela osoba može da oprosti, ali ne zaboravlja, što znači da na racionalan način razmišlja o drugome i međusobnom odnosu. Ona zna šta može da očekuje u odnosu sa tom osobom i na koji način može da zaštiti sebe, a da ne ugrozi drugog. Ovakva bolna iskustva i razočaranja u odnosu na druge mogu da nas nauče kako da se zaštitimo u budućnosti, što je mnogo korisnije za nas same od destruktivnih reakcija i negativnih emocija“, kaže Krivokuća.
  Prema njenim rečima, „oprostiti, ali ne zaboraviti“ znači i razumeti ali ne i opravdati nečije ponašanje. Ako napravimo napor i nastavimo život manje opterećeni onim što se desilo, lakše ćemo se okrenuti budućnosti i podići kvalitet svoga života u sadašnjosti, smatra Krivokuća. „Međutim, to ponekad nije ni jednostavno, ni lako. Posebno ukoliko u društvu vlada obrazac ,oko za oko, zub za zub‘ i pogrešna ideja da odricanjem od želje za osvetom, koju pokreću povređenost, bes i mržnja, otvaramo mogućnost da se ponovi isto. Praštanje traži određeno vreme, proporcionalno intenzitetu negativnih emocija. Povređenost, ipak, najviše zavisi od nas samih, našeg doživljaja koliko je ta druga osoba bila zlonamerna, šta smo očekivali od nje i koliko nam je bila ili je još uvek bliska“, dodaje ona.
 
Takođe, svaka osoba ima svoju slabu tačku – nešto na šta je posebno osetljiva. Ta tačka je vezana za sistem vrednosti, očekivanja od sveta i od drugih ljudi. Zato naša spremnost da oprostimo zavisi i od toga kakva smo očekivanja imali od te druge osobe. Većina ljudi misli da osobe koje su im bliske u svakom trenutku moraju da misle na njih, poštuju njihove potrebe i ne dozvole da se osete loše. Ipak, kako Krivokuća objašnjava, uverenje da nas bliske osobe ne smeju izneveriti i razočarati je nerealno, jer se u svakodnevnim odnosima sa njima prepliću najrazličitije i najintimnije želje, potrebe, planovi i sve to povećava mogućnost za potencijalnim sukobom. Ona podseća i na činjenicu da ljudi povređuju druge na sličan način na koji su i sami bili povređeni, a to je još jedan razlog zbog čega je važno da razumemo ponašanje i motivaciju drugih. Zato je važno, kako dodaje, učiti decu da praštaju, jer to ne samo da doprinosi razvoju sposobnosti za empatiju, već i razvoju socijalnih veština i boljoj kontroli nad emocijama i ponašanjem. Za kraj, Krivokuća zaključuje: „Ne praštajući često dajemo legitimitet nekim vlastitim lošim postupcima koji su vođeni negativnim emocijama i uverenjima da imamo pravo na osvetu. Zato, koliko god praštanje bilo teško i zahtevalo rad na sebi, jer jedino sebe i možemo da promenimo, nikada ne treba zaboraviti koliko je ono korisno pre svega za nas same“.
 
 
Reč „oprostiti“ potiče od reči „prost“, koja se u mnogim slovenskim jezicima prevodi kao „slobodan“, „oslobođen“. Tu bi se emogla povući paralela, s tim da „oprostiti“ znači i „osloboditi se loših emocija i prošlosti“.
 
 
 

Oprostiti, ali ne i negirati nasilje
 

Kao posebnu situaciju u kojoj se dimenzije praštanja i (ne)zaboravljanja gusto prepliću, Krivokuća spominje slučajeve nasilja u porodici. Posebno naglašava da tada praštanje nikako ne bi trebalo da podrazumeva zaboravljanje pretrpljenog nasilja i pristajanje na dalji zajednički suživot sa nasilnikom. Praštanje u ovim situacijama jeste proces tokom koga žrtva treba da se izbori sa svim negativnim i destruktivnim emocijama (bes, mržnja, strah, osećaj stida i srama, krivica...), a koje je sprečavaju da se okrene ka budućnosti i nastavi dalje. Iz tog razloga, praštanje je pre svega važno za samu žrtvu, ali nikako ne treba da implicira relativizovanje i negiranje onoga što se desilo.
 


M.Petrovic

 

Izvor www.vox-magazin.com/flipping-book/vox10/index.html#/MagazinVOX10/34